среда, 15. мај 2013.

Jedne majske večeri





Sivi oblaci prikrivali su majsko veče,
grad je zamro u iščekivanju prve ovogodišnje olije.
Gledam ga...
Ćuti...
Sa zamišljenim pogledom koji gleda negde u daljinu.
Daljine,daljine meni nepoznate ,gde ne smem kročiti,
gde me nikada neće pustiti da zavirim.
Skrivena istina kao nevidljivi zid emocija, koje nisu upućene
meni ,stoje, izmedju nas kao sudac koji treba da izrekne presudu.
Dotakoh ledenim prstima tačno na mesto gde bi trebalo da se nalazi srce,
osetih prazninu.
Strah drobim u zubima ,bojažljivim osmehom pokušavam da prodrem
kroz tu nevidljivu barijeru.
Diže jednu obrvu ,otvara usta ,tek toliko da mogu da vidim njegove
oštre očnjake , dajući mi do znanja da ostanem gde jesam  i da
ne smem dalje.
Osećam kako me peku oči.
Teškom mukom suzdržavam suze ,koje samo što nisu krenule.
Ne...
Ne smem da plačem...
Ne želim da vidi moju bol...
Trebalo je biti počast voleti ga,ali ne...sada vidim da je to samo
moje prokletstvo.
Ne.
Nije važno što ga očajno kao dete,pas ljubim bezgrešno,naivno,nevino...
Želela sam samo da i on mene mrvicu tako voli.
Ali ne...
Nisam ja ono što mu treba , topli zagrljaj nevine duše.
Požuda.
Strast.
Divljina.
Neizvesnost...
To je ono za čime traga , što mu ja nikada neću moći dati u svojoj pitomosti.
Da li je...?
Da li je to našao u svojim lutanjima...?
Slutim čitam mu u očima...u očima u kojima sam se ja nekada ogledala,
u beskrajno plavim dubinama.
Prolaze minuti ,dok svako sa svojim mislima luta,strane onom drugom .Ćutim
jer već odavno ne znam šta bi trebala reći,jer odavno me ne razume.Gledam
i ćutim dok po prozoru udaraju prve kapi prolećne kiše.