четвртак, 26. септембар 2013.

Poslednji ples




Žurnim koracima je grabio kroz noc,sećući maglu kao oštricom noža u svojoj rešenosti ds je ostavi.Rukom je napipao u levom dzepu oproštajno pismo, tako je bolje za oboje.Mrzeo je rastanke.Znao je da u ovo vreme spava,nece mu biti teško pokupiti ono svojih malo stvari ,i otici.
Na stolu ce je ujutru cekati pismo .Nece ga više zanimati kako ce reagovati .On ce vec biti kod svoje nove ljubavi mlade crnokose studentice.
Otvorio je vrata stana onda je vreme stalo na trenutak
Prizor koji je ugledao pratiće ga celog života.
Stajala je kao prividjenje kraj prozora u dugoj crvenoj haljini,duga kosa joj se u talasima spuštala niz  gola ledja .Lepo dekorisan sto spremljen kao za neki jubilej.Miris dunja...Nije mogao da poveze nista sa današnjim danom sto bi moglo da predstavlja sve ovo.
Okrenula se polako, uvojci su joj uokvirili lice ,na vratu biserna ogrlica uspomena od majke jedini nakit koji mu se cini da je imala.Tek tada je primetio koliko je smršala.

"Tako znaci izgleda kraj.Kraj jedne ljubavi ,završene i pre nigo što je pocela da živi.Skupa je sreca,jako skupa ,nemam ja cime više da je platim" na trrenutak je zastala.
 Činilo mu se da ga nešto steže za vrat .ovo je bilo poslednje što je ocekivao.
"Platila sam nadom da ceš se promeniti .
Čekanjem da li ceš se od njih ponovo meni vratiti.
Bolom kada si odlsazio drugima .
Radošcu  kada sam mislila da ih ostavljaš zbog mene.
Razocarenjem kada sam shvatila da ih ostavljaš zbog neke nove.
Tražila sam sebe u svakoj tvojoj reci izrecenoj ,napisanoj... nije me bilo...
To je kraj,znaci tako igleda kraj,samo se desi i shvati covek da je gotovo da nema dalje kad stigneš do ponora ,postoje samo dva rešenja vratiti se ili produžiti."zastala je.
Cinilo mu se da nema vazduha nevidljive ruke su ga sve vkše stezale,nikada nije pomislio da je ona ikada išta znala,uvek se trudio da sakrije ,ne iz straha da je ne povredi ,vec da bi izbegavao svadje.Takav je bio nije mogao protiv sebe ,nije mogao da ostane sa jednom ženom.Kada je nju upoznao mislio je da ce se smiriti ,ali nije bilo tako .Bilo je to nješto jace od njega .Duh lutalice.

"Secaš se našeg prvog susreta ? Volela bih samo da tako završimo .Da otplešemo poslednji ples molim te."rekla je.
Krenuo je ka njoj ,noge su ga polako izdavale,nestajalo mu je vazduha.Ipak je nekako uspeo uhvatiti je oko struka i zaplesati.

"Ne mogu se promeniti, najbolje je da odem." prošaptao je i odvojio se od nje.
Ostala je mirno stojeci ,ćutala je ,samo je pratila njegove ubrzane pokrete kako grabi svoje stvari i nestaje.
Znala je da odlazi njegovoj mladoj ljubavnici...mladost...mladost ne ceka ,znala je...
Izjurio je iz stana kao da ga djavoli jure.
Gledajuci ga kroz prozor pustila je suzu ,jedinu suzu koja joj je ostala,da istece sva njena tuga.....