Patnja

Stakleno sunce se probijalo kroz napola otvoren prozor, bacajući zrake na njegovo umorno lice.Još jedna neprespavana noć o beskraju.Ko zna koja po redu.Umorno sklopi oći ,pa ih za trenutak ponovo otvori.Prepuna pepeljara,par praznih šolja za kafu pored stare pisaće mašine sa tek započetim tekstom. Pomisli: "Moja čaša je na tom papiru ,koja me uvek opija ,moj otrov i moj med bez kojeg ne mogu,moja sreća i nesreća,moja radost moja tuga...bol... Bol koja mi donosi zadovoljstvo isto ko i patnju. Ti koja si stvarna isto kao san,zbog koje i ove noći nemam sna.Nemoć da krenem dalje i ostanem ovde,nemoć da se za milimetar pomerim od ovih lednih zraka.Dopustim sebi da sklopim oči i prepustim se snovima u kojima si ti."