среда, 20. фебруар 2013.

Stara kajsija

Sunčevi zraci se probijaju kroz suve grane stare kajsije,koja je čini mi se tu oduvek bila,kao stražar na kraju vinograda,odelevajući vetrovima i kiši,snegovima i zimi.Prkoseći vremenu radjala je svake godine bezbroj slatkih i mirisnih plodova. Radost nas dece koja satima ne silazimo sa nje,dok tata svojim vremenom ogrubelim rukama okopavao čokote koji se već pomalo ukrasili zelenim grozdovima. Dodirujem stablo,ispucalu koru ,podižem pogled ka nebu kroz grane koje već godinama ne radjaju.Ne čuje se više graja dece,odrasli smo svako je krenuo svojim stazom bez putokaza,Zapušteni vinograd bez očevih ruku , jedva se nazire,mameći tek kojeg zalutalog gavrana . Ostala je samo stara kajsija kao spomenik na neka lepa vremena...